НИСАМ МОГАО ДА СЕ ПРОБУДИМ

Nisam mogao da se probudim

 

Jednom ja tako nisam moga da se probudim ujutru. Nije to bilo obi~no „nisam mogao da se probudim”, jer su me svi budili, a ja se nikako nisam budio. Uve~e sam sasvim obi~no zaspao. Bila je nedeqa, legao sam u krevet i zaspao. I spavao.  I onda, u ponedeqak, nikako nisam mogao da se probudim.

 Prvo je mama, pred odlazak na posao, u{la u sobu i rekla:

 - Hajde, sine, budi se. Vreme je.

 A ja se ne budim. A mama je `urila na posao, pa je, izlaze}i iz sobe, dobacila tati:

 - Budi onog malog! Ja nemam vi{e vremena. Zakasni}u.

 Onda je u{ao tata i rekao:

 - Di`’ se, sine! Vreme je. Po`uri. Nemoj da gwavi{ i da me zadr`ava{. Zakasni}u na posao.

 A ja se i daqe ne budim. Tata je ba{-ba{ `urio, pa je i on, s vrata, odlaze}i, dobacio mojoj baki:

 - Budi onog klinca! Nemam vi{e vremena. Zakasni}u na posao.

 Onda me je baka budila:

 - Ustani, pile bakino! Budi se. Ne mo`e baka mnogo da se zamajava, mora na pijac.

 A ja nikako da se probudim, pa je baka uzela torbe i kese i po{la, narediv{i dedi:

 - Probudi ono dete! Nemam vi{e vremena. @urim na pijac. Posle moram i ru~ak da skuvam...

 E, onda je do{ao i deda:

 - Ustaj, dedina juna~ino! Sunce je davno izgrejalo. Ne vaqaj se po krevetu. Po`uri! Imam zakazano kod lekara...

 A ja se ne budim. Uzmuvao se moj deda. Zakasni}e kod lekara, nije {ala. Uzeo budilnik, navio ga, stavio na jastuk, tik do mog uveta. Zvoni budilnik, zvoni do kraja, a ja - ni{ta. Ne budim se. Nikako. Tri puta je moj deda navijao budilnik, tri puta budilnik zvonio do kraja i tri puta ni{ta. Ne mogu da se probudim, ba{ nimalo. A onda je zazvonilo zvono na na{im vratima. Otvorio deda vrata.

 Maja, iz stana pored nas!

 - Dobro jutro, deko. A za{to va{ sat toliko zvoni? - pitala Maja. - Sve nas je isterao napoqe.

 Pogledao moj deda, a pred vratima kom{iluk iz svih stanova ispod i iznad nas.  I Maja iz stana pored.

 - Izvinite - po`alio se deda. - Moj unuk nikako da se probudi, a ja `urim kod lekara. [ta da radim?

 Uzmuvao se i kom{iluk. [ta da se radi? Mora deda kod lekara, a ja ni pola oka da otvorim. Onda je Maja predlo`ila:

 - Idite vi, deko, kod lekara. I vi svojim ku}ama. Zar je samo to problem? Ja imam vremena i ja }u da ga probudim.

 Malo su svi stajali, malo razmi{qali, pa poslu{ali Maju. Razi{li se po svojim stanovima, po`urili za svojim poslovima. I moj deda je oti{ao kod lekara. A Maja je stala pored mog kreveta i kazala:

 - Ba{ dobro {to ne mo`e{ da se probudi{. Dole me, ispred ulaza, ~eka Cvele, da idemo zajedno u {kolu. Bar }emo najzad da budemo sami i bar ne}e{ vi{e da nam dosa|uje{...

 A ja ka`em u snu:

 - Kakav Cvele?! A ja? Pa, mi smo par iz klupe!

 - Jesmo - kazala Maja. - Samo, ti spava{, a Cvele me ve} ~eka.

 I tu ja sko~im. Sko~im iz kreveta, onako, u pi`ami, pa viknem:

 - Evo me! Samo da se obu~em...

 I tako smo Maja i ja zajedno oti{li u {kolu. I jo{ smo se dr`ali za ruke.

 A Cvele je uop{te nije ~ekao ispred kapije.