ШТА ЈЕ ЗДРАВА ХРАНА

 ЗДРАВА ХРАНА

J

ednom ja tako imao jednu sestru od jednog ujaka i tri ujne, jer se moj ujak tri puta `enio, pa smo svaku wegovu `enu zvali „ujna”. I ta moja sestra je bila jako debela, kad je bila mala, a sve s razlozima.

Prva ujna, ona koja je rodila moju sestru, mnogo se pla{ila da joj se dete ne razboli. A zna se da je samo dobro uhraweno dete otporno. I tako je moja sestra bila dobro hrawena i jo{ boqe uhrawena.

Onda je brigu o hrawewu i uhrawivawu moje sestre preuzela moja druga ujna, koja je moju sestru jo{ boqe hranila i jo{ boqe uhrawivala.

 - Neka jede - govorila je moja druga ujna. - Neka niko ne ka`e kako je mawe pazim od wene majke, samo zato {to nije moja...

 I tu je moja sestra postala vrlo dobro uhrawena, mo`e se re}i ~ak debequ{kasta.

 A kad je do{la i ova tre}a, sada{wa moja ujna, moja sestra je postala debela, pa veoma debela.

 - Zar sam ja gora od wene majke i wene druge majke? - govorila je moja tre}a ujna. - Zar kod mene da gladuje? E, ne mo`e!

 Tako je to trajalo i trajalo, sve dok i moja debela sestra, jednoga dana nije kazala:

 - E, ne mo`e vi{e!

 I prestala da jede. ^asna re~, prestala sasvim da jede. Jedan dan ni{ta nije jela, drugi dan ni{ta nije jela, tre}i dan ni{ta... zabrinula se moja tre}a ujna i kazala mom ujaku:

 - Vodi ovo dete kod lekara specijaliste.

 I tako je moj ujak odveo moju sestru kod lekara specijaliste, a lekar je malo pri~ao s ujakom, malo s mojom sestrom, pa je, posle nekoliko pitawa i nekoliko odgovora, rekao:

 - Od danas ova devoj~ica mora da jede samo zdravu hranu. A sutra da do|ete kod mene vi i va{a supruga.

 Hteo moj ujak da se pobuni, pa, pobogu, nisu on i wegova `ena prestali da jedu, nego wihovo dete. Hteo, ali nije. A nije ni do{ao kod tog specijaliste, jer, jednostavno, nije mojoj tre}oj ujni ni{ta kazao o tom pozivu. Rekao joj samo ono o zdravoj hrani. A ujna }e odmah:

 - Pa, da! Lepo sam ja radila i govorila, samo mene niko ne slu{a.  Odmah }emo da zgotovimo najzdraviju hranu...

 I zgotovila za ru~ak supu, sarmu, onako pro{aranu sviwetinu, malo mrsno, malo posno, gibanicu i petospratnu tortu. Moja sestra - ni zalogaj! Samo se nasmejala, okrenula, pa donela sebi jednu jabuku. To joj ru~ak, molim lepo!

 Od tog specijaliste pa do danas moja sestra od ujaka jede samo zdravu hranu. A to vam je povr}e, vo}e, ra`ani i je~meni, i jo{ neki {tatijaznam hleb, ni{ta meso, mo`e riba. A i to {to jede, to je Bo`e sa~uvaj! Po deset puta na dan zalogaj~i}, dva, najvi{e tri.

 Hajde {to moja sestra jede zdravu hranu, nego {to to ~ine i moj ujak i moja tre}a ujna. I to samo zato {to je moj ujak pre`iveo jedan sr~ani udar, a moja ujna se nagojila, toliko, da ni{ta vi{e od svoje garderobe nije mogla da obu~e, jer joj je salo kipelo na sve strane.

 A i ja sam mnogo razmi{qao, pa zakqu~io da su moja sestra, moj ujak i moja tre}a ujna jeli bolesno meso i pokvarene slatki{e. Ja jedem samo zdravu piletinu, junetinu i sviwetinu, a ponekad, za neki od ro|endana, i zdravu prasetinu ili jagwetinu.

Strogo pazim da sve bude zdrava hrana.

НИСАМ МОГАО ДА СЕ ПРОБУДИМ

Nisam mogao da se probudim

 

Jednom ja tako nisam moga da se probudim ujutru. Nije to bilo obi~no „nisam mogao da se probudim”, jer su me svi budili, a ja se nikako nisam budio. Uve~e sam sasvim obi~no zaspao. Bila je nedeqa, legao sam u krevet i zaspao. I spavao.  I onda, u ponedeqak, nikako nisam mogao da se probudim.

 Prvo je mama, pred odlazak na posao, u{la u sobu i rekla:

 - Hajde, sine, budi se. Vreme je.

 A ja se ne budim. A mama je `urila na posao, pa je, izlaze}i iz sobe, dobacila tati:

 - Budi onog malog! Ja nemam vi{e vremena. Zakasni}u.

 Onda je u{ao tata i rekao:

 - Di`’ se, sine! Vreme je. Po`uri. Nemoj da gwavi{ i da me zadr`ava{. Zakasni}u na posao.

 A ja se i daqe ne budim. Tata je ba{-ba{ `urio, pa je i on, s vrata, odlaze}i, dobacio mojoj baki:

 - Budi onog klinca! Nemam vi{e vremena. Zakasni}u na posao.

 Onda me je baka budila:

 - Ustani, pile bakino! Budi se. Ne mo`e baka mnogo da se zamajava, mora na pijac.

 A ja nikako da se probudim, pa je baka uzela torbe i kese i po{la, narediv{i dedi:

 - Probudi ono dete! Nemam vi{e vremena. @urim na pijac. Posle moram i ru~ak da skuvam...

 E, onda je do{ao i deda:

 - Ustaj, dedina juna~ino! Sunce je davno izgrejalo. Ne vaqaj se po krevetu. Po`uri! Imam zakazano kod lekara...

 A ja se ne budim. Uzmuvao se moj deda. Zakasni}e kod lekara, nije {ala. Uzeo budilnik, navio ga, stavio na jastuk, tik do mog uveta. Zvoni budilnik, zvoni do kraja, a ja - ni{ta. Ne budim se. Nikako. Tri puta je moj deda navijao budilnik, tri puta budilnik zvonio do kraja i tri puta ni{ta. Ne mogu da se probudim, ba{ nimalo. A onda je zazvonilo zvono na na{im vratima. Otvorio deda vrata.

 Maja, iz stana pored nas!

 - Dobro jutro, deko. A za{to va{ sat toliko zvoni? - pitala Maja. - Sve nas je isterao napoqe.

 Pogledao moj deda, a pred vratima kom{iluk iz svih stanova ispod i iznad nas.  I Maja iz stana pored.

 - Izvinite - po`alio se deda. - Moj unuk nikako da se probudi, a ja `urim kod lekara. [ta da radim?

 Uzmuvao se i kom{iluk. [ta da se radi? Mora deda kod lekara, a ja ni pola oka da otvorim. Onda je Maja predlo`ila:

 - Idite vi, deko, kod lekara. I vi svojim ku}ama. Zar je samo to problem? Ja imam vremena i ja }u da ga probudim.

 Malo su svi stajali, malo razmi{qali, pa poslu{ali Maju. Razi{li se po svojim stanovima, po`urili za svojim poslovima. I moj deda je oti{ao kod lekara. A Maja je stala pored mog kreveta i kazala:

 - Ba{ dobro {to ne mo`e{ da se probudi{. Dole me, ispred ulaza, ~eka Cvele, da idemo zajedno u {kolu. Bar }emo najzad da budemo sami i bar ne}e{ vi{e da nam dosa|uje{...

 A ja ka`em u snu:

 - Kakav Cvele?! A ja? Pa, mi smo par iz klupe!

 - Jesmo - kazala Maja. - Samo, ti spava{, a Cvele me ve} ~eka.

 I tu ja sko~im. Sko~im iz kreveta, onako, u pi`ami, pa viknem:

 - Evo me! Samo da se obu~em...

 I tako smo Maja i ja zajedno oti{li u {kolu. I jo{ smo se dr`ali za ruke.

 A Cvele je uop{te nije ~ekao ispred kapije.

КАКО САМ СТИГАО РАНИЈЕ

Једном ја тако stigao ranije.

 Uvek su me grdili {to kasnim:

 - Ume{ li ti bar jednom da stigne{ na vreme? Samo tebe ~ekamo!

 Stalno sam slu{ao savete:

 - Po|i pet minuta ranije, pa }e{ da stigne{ na vreme.

 Stalno su me u~ili:

 - Boqe da stigne{ i pola sata ranije, nego minut da zakasni{.

 I tako sam ja stigao ranije, a evo kako:

 ^itav dan sam se pripremao da stignem ranije. Najpre sam zamenio bateriju na mom satu. Onda sam proverio da li ta~no radi. Onda sam proverio da li mu alarm radi. Sve je bilo u redu. I tek onda sam podesio alarm, da me probudi u sedam sati.

 Legao sam da spavam u osam uve~e. Nisam gledao ni seriju na televiziji, nisam odigrao ni jednu jedinu igricu na ra~unaru, nisam ~ak ni ~itao kwigu kri{om, ispod }ebeta, a stalno sam ~itao ispod }ebeta, jer mi nisu dozvoqavali da ~itam le`e}i zato {to to kvari o~i. Legao sam zaistinski, ali nisam uspeo da spavam. 

Najpre me je iz kreveta isterala glupava misao, koja mi se uvrtela u mozak, pa mi nije dala da mirno le`im: da li sam na satu ukqu~io alarm ili nisam. Уstao sam da proverim i, naravno, alarm je bio ukqu~en. Onda sam re{io da zaspim, ali opet nisam mogao, jer mi je kr~ao stomak. I opet sam ustao da pojedem ne{to. A kad sam pojeo ne{to, vratio sam se u krevet i umalo da zaspim. Уmalo, jer opet nisam zaspao. Po~ela su da me svrbe le|a, onako, bez veze. Onako, oko desne lopatice, pa malo prema sredini, taman da ne mogu nikako da se po~e{em. Morao sam opet da ustanem, da uzmem lewir iz ranca, pa sam se lewirom ~e{kao i ~e{ao i drapao i nikako nije prestajalo da me svrbi. Onda je u sobu u{ao moj deda i podviknuo:

 - Ho}e{ li ti ve} jednom da se smiri{ i spava{!

 Smirio sam se, ali nisam spavao. I pono} je pro{la, i jedan sat, pa dva sata, pa tri i u pola ~etiri je ve} mrak po~eo da sivi. I onda me je uhvatila panika: sad }e ~etiri, a ja ne spavam, a ako sad zaspim kako }e sat da me probudi u sedam? Sigurno }u da prespavam vreme za bu|ewe, jer }u kasno da se uspavam. A nisam smeo da prespavam ustajawe, jer smo i{li na izlet i jer je u~iteqica kazala, jo{ pro{le srede, kad smo pri~ali o ovoj sredi i izletu:

 - Nemoj neko da zakasni. Nikoga ne}emo da ~ekamo, to treba svi da znate.

 I kad je kazala svi, naro~ito je gledala mene.

 Zaspao sam kad se ve} razdanilo.

 I samo {to sam zaspao, zapi{tao je alarm sa mog sata i probudio me. Уspeo sam!

 Sve ostalo je bilo lako. I umio sam se, i obukao, i doru~kovao, i si{ao na autobusku stanicu, i ugurao se u autobus, i do{ao pred {kolu pola sata ranije, po mom satu. Do{ao sam sigurno prvi, jer nikoga osim mene nije bilo. E, tako! Sad }u svima da poka`em, jer }u svakoga ko stigne da do~ekam pitawem:

 - [ta se dogodilo? Уmalo da zakasni{, a?

 A jo{ ako neko zakasni...

 ^ekao sam, i ~ekao, i ~ekao, jer sam do{ao prvi i ranije, ali niko nije do{ao! У osam je po~ela {kola za prepodnevnu smenu. ^ekao sam jo{ pola sata, ali od mojih niko nije do{ao. Ni u~iteqica.

 Posle sam se vratio ku}i, a jo{ posle, mnogo posle, zvonio je telefon i kad sam podigao slu{alicu, javila se Nasta, moj par iz klupe:

 - Si|i u pola jedan na stanicu. ^ekam te. Nemoj da zakasni{.

 - A {to si ti i {to ste svi jutros zakasnili? - pitao sam.

 - Gde?

 - Pa, na izlet! Do{ao sam pola sata ranije i niko nije do{ao.

 - Ali, za{to? - za~udila se Nasta. - Izlet je sutra! Sutra je sreda.

 Eto tako sam ja stigao ranije. Pola sata i jedan dan.

Једном ја тако...

Nije naodmet biti magarac

 

Jednom ja tako sedeo na stepeni{tu ispred moje {kole, a to je bilo onog prole}a kada sam imao u prvom polugodi{tu dva gripa, jednu upalu plu}a i ~etiri dvojke. Kad sam se posledwi put razboleo, moja u~iteqica je kazala mom matorcu da ja to „namerno”! Molim vas lepo, pa koji magarac se namerno razboqeva? U stvari, ja sam bio taj magarac i ba{ sam se namerno razboleo, jer sam bio u tre}em razredu, i jer mi se nije i{lo u {kolu.

 I tako sam ja sedeo na stepeni{tu i mislio kako bi bilo dobro da se opet razbolim. I onda su ispred mene stale dve bele ~arape sa ~i~a Gli{ama... i ja namerno nisam podigao glavu, jer namerno nisam hteo ni sa kim da razgovaram. Onda su te bele ~arape sa ~i~a Gli{ama sele pored mene, na stepenik. I onda sam video da je to neka devojka. Sva{ta! Takve sme{ne ~arape navla~e devoj~ice, a ne devojke!

 - Ne smetam ti? - pitala je ta, a ve} mi je smetala, pa sam zato pre}utao.

 - Izvini - bila je ba{ dosadna - da tvoj deda nije slu~ajno p~elar?

 Kako je pogodila? Moj deda je imao ko{nice na placu ispod Avale!

 - Zna{ mog dedu?

 - Ne, ali mislila sam da te je p~ela ubola u jezik, pa ne mo`e{ da govori{...

Stvarno je bila otka~ena!

Onda smo se dru`ili. Sve sam joj ispri~ao: o {koli, o bolesti, o mojim matorcima koji me ne razumeju, o Tamari iz druge klupe, o mojoj u~iteqici koja me ne voli... sve.

- A sa ~asova nemoj da se izvla~i{ - kazala mi je. - Tako ne}e{ da smuva{ Tamaru.

- Nema to veze sa Tamarom - pobunio sam se. - Mene je u~iteqica zamrzela.

- Kladim se da nije! - zainatila se.

- Kladim se da jeste! - zainatio sam se i ja.

 I opkladili smo se. Ba{ je bio veliki odmor kada smo se vratili u {kolsko dvori{te, a u~iteqica je bila na {kolskim vratima. I ova otka~ena je odmah pitala:

 - Izvinite, da li je istina da vi ne volite ovog svog |aka?

 Moja u~iteqica se nasmejala, nasmejala, pa kazala:

 - Nema deteta koje ja ne volim.

 - A zbog ~ega on ima ~etiri dvojke, izvla~i se i ne u~i kao pre?

 - A to! - opet se nasmejala u~iteqica. To je zbog prole}a i Tamare iz druge klupe...

 Kako je znala?! U~iteqica me je, kao nekada, u prvom i drugom razredu, pomilovala po kosi, a ona u belim ~arapama sa ~i~a Gli{ama kazala:

 - Pa neka ubudu}e sedi s Tamarom u drugoj klupi.

 Tako je i bilo. U~iteqica me je premestila kod Tamare, pa se vi{e nisam razboqevao i nisam pravio probleme.

 A ona u belim ~arapama sa ~i~a Gli{ama? E, tu sam ispao ba{ magarac.

 To je bila nova pedagogica na{e {kole!