КАКО САМ СТИГАО РАНИЈЕ

Једном ја тако stigao ranije.

 Uvek su me grdili {to kasnim:

 - Ume{ li ti bar jednom da stigne{ na vreme? Samo tebe ~ekamo!

 Stalno sam slu{ao savete:

 - Po|i pet minuta ranije, pa }e{ da stigne{ na vreme.

 Stalno su me u~ili:

 - Boqe da stigne{ i pola sata ranije, nego minut da zakasni{.

 I tako sam ja stigao ranije, a evo kako:

 ^itav dan sam se pripremao da stignem ranije. Najpre sam zamenio bateriju na mom satu. Onda sam proverio da li ta~no radi. Onda sam proverio da li mu alarm radi. Sve je bilo u redu. I tek onda sam podesio alarm, da me probudi u sedam sati.

 Legao sam da spavam u osam uve~e. Nisam gledao ni seriju na televiziji, nisam odigrao ni jednu jedinu igricu na ra~unaru, nisam ~ak ni ~itao kwigu kri{om, ispod }ebeta, a stalno sam ~itao ispod }ebeta, jer mi nisu dozvoqavali da ~itam le`e}i zato {to to kvari o~i. Legao sam zaistinski, ali nisam uspeo da spavam. 

Najpre me je iz kreveta isterala glupava misao, koja mi se uvrtela u mozak, pa mi nije dala da mirno le`im: da li sam na satu ukqu~io alarm ili nisam. Уstao sam da proverim i, naravno, alarm je bio ukqu~en. Onda sam re{io da zaspim, ali opet nisam mogao, jer mi je kr~ao stomak. I opet sam ustao da pojedem ne{to. A kad sam pojeo ne{to, vratio sam se u krevet i umalo da zaspim. Уmalo, jer opet nisam zaspao. Po~ela su da me svrbe le|a, onako, bez veze. Onako, oko desne lopatice, pa malo prema sredini, taman da ne mogu nikako da se po~e{em. Morao sam opet da ustanem, da uzmem lewir iz ranca, pa sam se lewirom ~e{kao i ~e{ao i drapao i nikako nije prestajalo da me svrbi. Onda je u sobu u{ao moj deda i podviknuo:

 - Ho}e{ li ti ve} jednom da se smiri{ i spava{!

 Smirio sam se, ali nisam spavao. I pono} je pro{la, i jedan sat, pa dva sata, pa tri i u pola ~etiri je ve} mrak po~eo da sivi. I onda me je uhvatila panika: sad }e ~etiri, a ja ne spavam, a ako sad zaspim kako }e sat da me probudi u sedam? Sigurno }u da prespavam vreme za bu|ewe, jer }u kasno da se uspavam. A nisam smeo da prespavam ustajawe, jer smo i{li na izlet i jer je u~iteqica kazala, jo{ pro{le srede, kad smo pri~ali o ovoj sredi i izletu:

 - Nemoj neko da zakasni. Nikoga ne}emo da ~ekamo, to treba svi da znate.

 I kad je kazala svi, naro~ito je gledala mene.

 Zaspao sam kad se ve} razdanilo.

 I samo {to sam zaspao, zapi{tao je alarm sa mog sata i probudio me. Уspeo sam!

 Sve ostalo je bilo lako. I umio sam se, i obukao, i doru~kovao, i si{ao na autobusku stanicu, i ugurao se u autobus, i do{ao pred {kolu pola sata ranije, po mom satu. Do{ao sam sigurno prvi, jer nikoga osim mene nije bilo. E, tako! Sad }u svima da poka`em, jer }u svakoga ko stigne da do~ekam pitawem:

 - [ta se dogodilo? Уmalo da zakasni{, a?

 A jo{ ako neko zakasni...

 ^ekao sam, i ~ekao, i ~ekao, jer sam do{ao prvi i ranije, ali niko nije do{ao! У osam je po~ela {kola za prepodnevnu smenu. ^ekao sam jo{ pola sata, ali od mojih niko nije do{ao. Ni u~iteqica.

 Posle sam se vratio ku}i, a jo{ posle, mnogo posle, zvonio je telefon i kad sam podigao slu{alicu, javila se Nasta, moj par iz klupe:

 - Si|i u pola jedan na stanicu. ^ekam te. Nemoj da zakasni{.

 - A {to si ti i {to ste svi jutros zakasnili? - pitao sam.

 - Gde?

 - Pa, na izlet! Do{ao sam pola sata ranije i niko nije do{ao.

 - Ali, za{to? - za~udila se Nasta. - Izlet je sutra! Sutra je sreda.

 Eto tako sam ja stigao ranije. Pola sata i jedan dan.